priča
BLAGO
Rodoljub Stepanović (Iz knjige „Izdržavanje zemlje”, Beograd 2002)
|
|
Stoka je ona snaga koja unosi redosled i smisao u svaki njegov dan.
Ona mu određuje meru sna, a ne sunčev igrev. Ona unosi neku unutarnju meru i u život celog domaćinstva, svih njegovih ukućana.
Ne postoji ništa što bi za njega i ukućane bilo po vrednosti iznad stoke i što bi moglo da poremeti redosled poslova koji se sa krajnjom predanošću oko nje obavljaju. Koliko puta na slavi kod komšije ili rođaka predveče ustaje pre drugih žureći da „namiri stoku”. Ni noć nije vreme za san ako se teli krava. Valja stalno krstariti s fenjerom do štale, nadgledati, biti u toku i ako treba pomoći životinji. To su jedine besane noći pored onih kada se suši šljiva, peče rakija. Sve letnje noći kada ucveta i vazduh, sva žitna vrelina, sve to se događa u nekom drugom svetu van njegovog. To su neozbiljne i nedostojne stvari.
I mnogi praznici su na izvestan način u vezi sa stokom. Sa strahom se pominje u kući da sutra, na Ognjenu Mariju, ne treba prezati stoku. U tim rečima treperi strepnja od kazne koja može stići samo ako se zgreši u nečemu što je od velike vrednosti.
Za njega nema vrednih vašara osim stočnih. Ovo drugo su šarene laže za neradnike i bašibozluk. Na Ilindan, Petrovdan ili drugi praznik obavezno odlazi na stočni vašar da se vidi i porazgovara sa ozbiljnim ljudima, domaćinima, ali iznad svega da vidi stoku, da osmotri kako se kreću cene i šta može kupiti, a šta prodati. To je za njega deo ozbiljnog posla koji obavlja na svoj način, sa posebnom veštinom.
Avgust zgusnuo vazduh, sa prašinom i stočnim vonjem ga stapa. Na kaldrmi vašarišta komešaju se stotine i stotine grla na ularima i lancima. Obilazi oko para junaca, bez reči ih merka iskosa kao da gleda nevidljivu tačku negde u jari pored životinje i čoveka što drži povodac. Oprezno, lukavo, skoro sa podsmehom. Kao da bi otvorenim pogledom izgubio iz vida nešto važno i kao da bi neposrednim pitanjem vlasniku ispao naivan, prevaren. Sve mora prvo sam da vidi i proveri. Čak i da bez reči priđe, razvrne usne životinji, dobro pogleda i prebroji joj zube. A onda mora ipak dugo i podrobno da se raspituje, da razgovara, ali sada na ravnoj nozi.
Nakon tog zvaničnog posla, koji traje satima, može da popije čašu hladnog piva i da se uputi kući, zadovoljan što je stekao vredna saznanja bez kojih ne bi umeo ni sam trgovati. Ta trgovina nije kao i svaka druga. Ona je temelj ekonomije domaćinstva, unapređuje ga ili unazađuje. Od nje zavisi i skoro sav prihod, kupovina nove obuće i odeće, kakva druga nabavka ili popravka.
Štala i gumno oko nje čine poseban prostor. To je jedino parče zemlje, i to usred imanja, koje se ne obrađuje. Zato je tu i tle tvrđe, ravnije, a trava je čvršća i gušća. Kupasti stogovi sena i slame izdvajaju se svojim oblikom od okolnih zgrada i svega ostalog na imanju. Tu je najugodnija zavetrina ako duva ustoka ili severac. Na suncu, naročito onom prolećnom, slama podseća na gusti splet sjajnih crta od kojih se može ispisati ogromna knjiga ili kakav veliki račun preko celog imanja. Kao da je to neka dragocena kovina izlučena teškim radom iz crne zemlje. Ta dragocena materija je prostirka za stoku, a katkad i hrana. Ceo taj prostor ograđen je, izdvojen, i služi isključivo gajenju stoke.
Odakle sva ta moć i prisutnost stoke u svakom koraku domaćinstva? Stoka zamenjuje znoj i rad ukućana, ustrostručava ga. Energija ravna suncu, bez nje bi bili izgubljeni. Stoka je velika sila usred imanja. Blago, živo zlato kome se valja sasvim prikloniti. Neprolazna prirodna vrednost višeg reda prema kojoj valja meriti i čoveka i njegov uspeh. Tu je životna lepota, ona vri u toploj koži goveda, ona je žar među štalskim zidovima.
